ANA SOFRENOVIĆ
GLAS NEMA GRANICE
Za nju kažu da je oličenje elegancije, stila, odmerenosti, smirenosti i prefinjenosti. Zovu je srpska Marlen Ditrih i porede sa Eni Lenoks. Jer, Ana Sofrenović spada u jedne od naših najboljih pozorišnih i filmskih glumica, koja je podjednako izuzetna i u izvođenju džez i filmske muzike. Nema ko se i dan danas ne naježi na prve tonove pesme "Kaži zašto me ostavi" gde je debitovala kao pevačica. Nakon toga, njena pevačka karijera nastavila je da se razvija, a ona je zapevala u rok grupi, u operi, ali i u čuvenom "Karnegi Holu" u Njujorku. I glumačka karijera krenula joj je uzlaznom putanjom – iz prva je upisala Fakultet Dramskih Umetnosti (i to imitirajući svoju mamu Šilu), dobila nagradu "Carica Teodora" za ulogu u filmu "Nebeska udica" i glumila u mnogim kultnim domaćim filmovima. Kako potiče iz srpsko-britanske porodice, tokom bombardovanja Ana se sa porodicom preselila u London, ali nije zapostavila ni svoju karijeru – glumila je u mnogim engleskim serijskim ostvarenjima. Nakon četiri godine, vratila se u Beograd i nastanila u bloku 28 - za koji misli da je idealan za odgajanje dece. Jer, osim što je cenjena umetnica, Ana je i bivša supruga poznatog glumca Dragana Mićanovića sa kojim ima dve ćerke Ivu i Lenu. Svoj privatan život ljubomorno čuva od očiju javnosti, želeći da tako, pre svega zaštiti svoje ćerke kojima tek pretstoji da odluče hoće li javni život biti njihov poziv ili ne. A humanitarni rad, definitivno je još jedan je od piziva za koji se Ana Sofrenović ponosno odlučila i ponela titulu Unicefovog Ambasadora.
Nosite titulu Ambasadora UNICEF-a i Pampersa za Srbiju u kampanji "Jedno pakovanje, jedna vakcina". Kako je došlo do tog angažmana i šta se sve od vas u tom projektu zahteva?
Pre tri godine imala sam tu čast da mi ponude da budem ambasador kampanje "Jedno pakovanje Jedna vakcina" Pampersa i Unicefa. Sa velikim zadovoljstvom sam prihvatila ovu odgovornost i smatrala da mi je ukazana čast koju tek treba da opravdam. Prve godine moje aktivnosti kao ambasadora kampanje podrazumevale su put u Afriku i upoznavanje sa čitavim problemom tetanusa i uopšte života ljudi u Centralnoj Africi i Obali Slonovače koji se svakodnevno bore da sebi obezbede makar zalogaj hrane i nahrane sebe i svoju decu.
Na koji način je siromaštvo sa kojim ste se susreli u centralnoj Africi uticalo na vas? Da li su vas ta putovanja promenila u bilo kom smislu?
Ma koliko u medijima često vidimo slike velike nemaštine, gladi i bolesti, verujte mi - ništa vas ne može pripremiti na iskustvo koje doživite kad tamo lično odete i sami se nađete u toj sredini i među tim ljudima koji se, uprkos strašnim uslovima u kojima žive, trude da u sebi čuvaju ljudskost i ljubav prema životu. Na mene su ta putovanja veoma uticala u smislu da promislim dobro svoj život i budem zahvalna za sve šsto imam. Nismo ni svesni koliko imamo dok ne vidimo koliko čovek moze da nema!
Koji su dalji planovi kada je ta kampanja u pitanju?
Kampanja je svake godine drugačija jer je važno da ostane vidljiva u medijima i da je ljudi primete jer ih time svake godine podsetimo koliko mogu da pomognu sa veoma malo truda. Ove godine kampanji su se pridružile i mnoge javne ličnosti, ona će biti prisutna i na društvenim mrežama poput Facebooka, i na taj način se nastavlja priča i promocija kampanje - sve u cilju da se privuče pažnja što više ljudi i da se sakupi što više sredstava. U predhodne dve godine kampanja je po skupljenim sredstvima bila veoma uspešna u Srbiji i veoma sam ponosna što smo dokazali da, bez obzira što i u Srbiji postoji puno problema, ljudi nisu okrenuti samo sebi već se trude da pomognu koliko mogu i gde god treba, pa bilo to i na drugom kraju sveta. To puno govori o nama.
Nakon skoro 4 godine života u Engleskoj, 2002. godine vratili ste se u Beograd. Da li ste se ikada pokajali zbog te odluke?
Nisam se pokajala jer je London bio velika škola i naučio me je da potpuno drugačije postavim stvari, na prvom mestu da shvatim da više nije važno gde živim - već šta radim i kako radim, i što je najvažnije da se puno krećem, saznajem, neprestano učim i razvijam se.
Kako u Beogradu, tako ste radili i u Londonu. Koja je glavna razlika između domaće i engleske kinematografije?
Glavna razlika je nivo na kome se radi. Ovde kod nas ima veoma profesionalnih ljudi koji bi veoma lako našli svoje mesto u stranim produkcijama, što se uostalom upravo i dešava kod nas - jer sve se više i više snima stranih filmova na našim prostorima i sve više ljudi iz sveta filma u Americi i zapadnoj Evropi shvataju koliko ovde ima kvalitetnih ljudi sa kojima mogu da rade. I stvari kod nas postaju sve profesionalnije, ali najveća razlika je u uslovima rada i činjenici da su umetnici, i uopšte filmski radnici, mnogo bolje plaćeni i mnogo bolje pravno zaštićeni nego u domaćoj kinematografiji. Ali se nadam da će se ta situacija vrlo brzo promeniti.
Deklarisani ste i kao glumica i kao pevačica. Da li vam je lakše da se izrazite kroz glumu ili muziku?
Ne mogu da kažem šta mi je lakše jer i glumu i muziku smatram samo sredstvima za izražavanje. U jednom periodu moje karijere mnogo sam bila više orjentisana na glumu, dok u poslednjih par godina muzika sve više preuzima maha. Ali, i dalje se trudim da budem i u jednom i u drugom i stalno tragam za mogućnostima - gde to mogu da objedinim u jedan izraz.
Pevali ste u čuvenom Karnegi Holu. Smatrate li to vrhuncem svoje muzičke karijere?
Karnegi Hol i saradnja sa Meredit Monk je sigurno velika prekretnica u mojoj karijeri i u mom pristupu izvođačkoj umetnosti, a pogotovu mom pristupu glasu kao neverovatnom kreativnom prostoru koji nema granice. Poznanstvo i rad sa Meredit su me uveli u jedan potpuno novi svet i jedno drugačije razmišljanje, ne samo o glasu i muzici, već o umetnost i životu u umetnosti uopšte.
I pored činjenice da ste i sami javna ličnost, ali i da ste bili udati za poznatog glumca Dragana Mićanovića, vi ste uspeli da sačuvate svoju intimu i distancirate se od svih skandala karakterističnih za javne ličnosti. Kako?
Tako što smatramo naš privatan život nečim što nikog sem nas ne treba da interesuje i to veoma pažljivo čuvamo. Imamo i dve ćerke koje su već dovoljno pod izvesnim pritiskom zbog prirode našeg posla da smatram da ne bi bilo u redu da im na to još dodajemo, jer one nisu izabrale taj život - mi jesmo. Naše je da ih sačuvamo koliko je god moguće. A jedan od načina je da se javnost upoznaje samo sa onim delom našeg života koji je njoj i namenjen, a to je naš rad. Mediji su deo našeg posla i imam veliko poštovanje za sve ljude u medijima koji svoj posao rade profesionalno i posvećeno. Jedni bez drugih ne bismo mogli, jer smo svi mi deo javnog prostora. I samo je važno da uvek sačuvamo meru i svoj posao radimo dostojanstveno.