ANJA SUŠA, pozorišna rediteljka
RAT SA FACEBOOK-OM
Anja Suša diplomirala je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, magistrirala na odseku za opštu savremenu istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu i stekla stručno usavršavanje na studijama teatrologije na Bečkom univerzitetu. Več dugi niz godina hvaljeni je selektor Bitefa, direktor Malog pozorišta "Duško Radović" i ponosni dobitnik Herderove stipendije. Još mnogo toga može da se napiše iza imena ove mlade ambiciozne žene, od nedavno ostvarene i kao majke. Izašla je iz senke uspešne novinarske karijere svoje majke Gordane Suše i u svakom smislu pomerila granice dečije pozorišne scene u Srbiji! Zato je i dobila priznanje najboljeg pozorišnog menadžera, a do sada može da se pohvali kako je potisala preko 30 režija, kako za male, tako i za velike ljude.
Kakav je trenutno repertoar koji nudi pozorište Duško Radović?
Voma raznovrstan i zanimljiv. Trudimo se da pratimo sve savremene trendove koji su trenutno dominantni u pozorištu za decu i mlade. Ali i da stvaramo svoje, što je poslednjih par godina prepoznato, naročito u inostranstvu gde često gostujemo na festivalima i pojavljujemo se u različitim medjunarodnim projektima.
Za koje sve uzraste su predviđene predstave vašeg pozorišta?
Za sve uzraste i mislim, bez preterivanja, da smo u tome jedinstveni u našoj zemlji. Dakle od rodjenja pa nadalje, sa posebnim fokusom na Scenu za mladu publiku, koju poslednjih godina posebno razvijamo i koja je dobila naročitu pažnju i priznanje stručne javnosti i publike.
Da li je lakše raditi sa decom ili sa odraslima?
Sa odraslima, ali za decu. Kada pozorišni ljudi sa ljubavlju rade za decu, to je kao neki mali praznik radosti, mašte i slobode da se istražuje bez straha da će vas neko namrgodjeno gledati na premijeri. Zbog toga je i rezultat najčešće vrlo dobar. Ali važna je ljubav i poštovanje prema publici kojoj se obraćate. Ja sam, lično, kao reditelj uvek imala najveću tremu kada sam radila predstave za decu, jer sam u njih ulagala najviše najtananinijih i najskrivenijih emocija i zbog toga sam bila posebno osetljiva. A posle svih ovih godina u Radoviću, znam vrlo dobro da deca više od bilo koje publike očekuju iskrenost i odlično umeju da nanjuše površnu prigodnost kojoj pozorišni umetnici, na žalost, previše često pribegavaju kada rade predstave za decu. Kada prepoznam takav odnos prema pozorištu za decu, rastužim se, gotovo isto koliko i deca kojoj su takve gluposti namenjene.
Sa kojim uzrastom vi najviše volite da sarađujete?
Sa decom izmedju tri i šest godina, jer mislim da su veoma otvorena i svesna sveta koji ih okružuje i spremna da budu aktivni sagovornici, a još uvek nisu krenula u školu, tj. postala deo institucionalnih mehanizama. Osim toga, naravno, za tinejdžere, koji su, ubedljivo, najteža i najzahtevnija publika koju možete imati u pozorištu. Nemilosrdni su prema svemu što ih se nimalo ne tiče, a prepuni su nemira i žude za pažnjom i poštovanjem, ali i dobrim pozorištem koje ih stvarno zanima i od kog očekuju da bude u bliskoj vezi sa njihovom realnošću.
Ko je najzahtevnija publika?
Svaka publika koju treba da osvojite.
Mogu li i roditelji da uživaju u predstavama na koje dovedu svoju decu?
To je najbolja moguća kombinacija za posetu pozorištu za decu i mlade i mi se poslednjih godina veoma mnogo trudimo da vratimo ritual porodičnog dolaska u pozorište, tj. da ideju tzv. „porodičnog pozorišta" vratimo u našu pozorišnu praksu. To se najbolje postiže predstavama koje se bave univerzalnim životnim temama koje ne poznaju starosne granice, poput predstava „Mali princ", „Skoro svako može da padne osim čaplje", „Ko je Loret?" itd. ali tu su i plesne predstave namenjene najmladjoj publici poput „Knjige lutanja„ ili najnovije predstave za bebe „Neke vrlo važne stvari". Idealno je kada se posle predstave organizuje i razgovor sa publikom, što mi već nekoliko sezona praktikujemo. Ideja ovakvih razgovora je da otvore različite teme koje proističu iz odredjene predstave i da pokrenu razgovor koji će deca i roditelji nastaviti i po izlasku iz naše sale. Ovo se odnosi i na organizovane posete škola i vrtića, ali mislim da je najuzbudljivije kada pomognete u tome da deca i roditelji iskreno razgovaraju o ozbiljnim temama, za šta, na žalost, ima sve manje vremena i prilika.
Nedavno ste uradili i predstavu za bebe. Odakle ideja za taj projekat?
Pozorište za najmladje poslednjih godina, predstavlja pravu inspiraciju za pozorišne umetnike širom sveta. Pravi se sve više takvih predstava, čak se organizju i medjunarodni festivali za najmladju publiku, pa smo mi, naprosto, deo te priče. A tu je i iskustvo veoma uspešne predstave „Knjiga lutanja" Dalije Aćin i Maje Pelević, autorki koje potpisuju i „Neke vrlo važne stvari", koja je prva krenula u tom pravcu iako je namenjena i nešto starijoj deci, a ne samo bebama. Percepcija beba, tj. vrlo male dece, je uvek pomalo misteriozna i zbog toga veoma inspirativna umetnicima, kojima je zanimljivo da istražuju njihove kodove ponašanja i senzacije na koje bebe reaguju i potom se poigravaju njima. To je ogromno kreativno polje, jer bebama ne treba linearni narativ, tj. priča, one odlično raguju na pokret i zvuk, neopterećene su socijalnim konvencijama i kao takve su, zapravo, idealni gledaoci za savremeno pozorište. A ni roditeljima neće biti dosadno. Uživaće gledajući predstavu ali i svoju decu koja gldeaju predstavu i sasvim sigurno će se lepo opustiti jer je predstava vrlo prijatna i relaksirajuća, pa je mi u šali zovemo „spa" predstavom.
Da li u deca tako mladom dobu mogu da procesuju išta od onoga šta su videli?
Sasvim sigurno, na svoj način. Potreba za umetnošću i podražavanjem je ontološka potreba i dobro i uzbudljivo pozorište za decu treba mudro i odgovorno da se odnosi prema toj činjenici.
Sa koliko godina dete može u potpunosti da prati i shavti jednu pozorišnu predstavu i uopšte instituciju pozorišta?
Od rodjenja, ako je to prava predstava za njega. Niko od nas ne voli sve predstave, sve filmove ili svu muziku. Zar ne?
Ispričajte nam nešto o projektu "Pozorište solidarnosti" i da li je on zaživeo?
To je projekat koji je namenjen različitim društvenim grupama marginalizovane dece, koja retko ili nikada nemaju priliku da budu pozorišna publika. Mnogi od njih redovno prate programe našeg pozorišta koje im uvek rado izlazi u susret na različite načine, a manifestacija „Pozorište je solidarnost" se organizuje jednom godišnje sa ciljem da se ova deca učine vidljivijom i da se obrati pažnja na njihove društvene potrebe i prava od kojih je jedno i pravo na kulturu. Ovaj projekat je, nažalost, uvek povezan sa novcem koji su nadležne institucije i pojedinci spremni ili nisu spremni da ulože, a vrsta programa varira od godine do godine. Najčešće poklanjamo odredjeni broj ulaznica za naše predstave pojedincima i institucijama koje se bave decom bez roditeljskog staranja, decom sa invaliditetom, decom sa autizmom itd. Ove godine ćemo ovu manifestaciju obeležiti i jednom lepom premijerom, ali o tome više kada dodje vreme. Veliki je uspeh to što je ovaj projekat sada već postao očekivan i za njega vlada veliko interesovanje onih kojima je namenjen.
Da li ste se susreli sa nekim negodovanjima ili nerazumevanjem kada ste na repertoar dečijeg pozorišta uveli predstavu "Sex za početnike"?
Oh, da! Ta predstava, kojom je, na neki način, počela sa radom Scena za mladu publiku, od svog nastanka, kao i knjiga Jasminke Petrović po kojoj je napravljena, a koja je prevedena na sve važnije svetske jezike i objavljena u bezbroj zemalja, od premijere balansira izmedju obožavanja publike i neprihvatanja konzervativnijih pripadnika odredjenih institucija (mislim, pre svega na neke škole, gde se još uvek pronadje neki dušebrižni nastavnik koji misli da je tema predstave neprikladna i vulgarna, iako su statistike o seksualnoj aktivnosti adolescenata poražavajuće i zabrinjavajuće). Mi ovom predstavom samo želimo da skrenemo pažnju na temu koja je važna za mlade ljude i da joj pristupimo na zabavan ali i društveno odgovoran način, kako bismo podigli nivo informisanosti mlade populacije o tome kako da se zaštiti od opasnih bolesti i neželjene trudnoće, što bi trebalo da se praktikuje i u porodici i školi, ali to, nažalost, nije slučaj. Ako biste obratili pažnju na činjenicu da se donja granica seksualne aktivnosti kod adolescenata dramatično spustila, nije teško shvatiti zašto je ova predstava važna i to je, ujedno, osnovni razlog njenog dugog trajanja (na repertoaru je punih devet sezona).
S obzirom da je vaše pozorište predviđeno i za tinejdžere, koliko su oni česti gosti? Jel se možete takmičiti sa televizorom, bioskopima, žurkama...?
Bitku sa Facebookom smo unapred izgubili, i ja se uopšte ne nadam takvoj popularizaciji pozorišne umetnosti. Ali ima pozorište svoje mehanizme i svoju tajnu koja funkcioniše preko 4000 godina, ono ima nešto što nijedan drugi medij nema, a to je neponovljivost trenutka i živog kontakta i zato ne odustajemo i trudimo se da razumemo jezik i potrebe mladih koji su naša publika.
Imate li nekih bojazni zbog preseljenja pozorišta iz centra grada na Novi Beograd?
Ne, naprotiv. Vidim to kao izazov i osvajanje nove publike, ali i svojevrsnu misiju da se jednom kulturno zapuštenom a urbanistički veoma važnom delu Beograda sa vrlo malo kulturnih institucija, pounude relevantni kulturni sadržaji za decu i mlade. Osim toga, to je privremeno, tj. samo dok se ne rekonstruiše naša zgrada u Aberdarevoj, što će, nadam se, biti brzo.
Da li vaš sin gleda predstave u maminom pozorištu?
On ima tri godine i trenutno je u fazi da ga pozorište ne zanima previše, čak ga se pomalo plaši, tj. kao i mnoga deca, plaši se mraka pa ja, zato, ni ne insistiram na pozorištu dok on sam ne bude želeo da ide. Ali, naravno, gledao je neke predstave i u Radoviću, kao i drugim pozorištima za decu.
Da li će vam u daljem radu pomoći nagrada "Nikola Petrović Peca" koju ste ove godine dobili za najboljeg pozorišnog menadžera?
Veoma sam ponosna na tu nagradu i obrazloženje žirija koji mi je dodelio, jer ono, na najbolji mogući način sublimira sve što sam smatrala i smatram važnim u mom dosadašnjem angažmanu u Radoviću. Nisam sigurna da će mi ovo priznanje na bilo koji način unaprediti status, jer smo mi, nažalost, takva sredina u kojoj nagrade i priznanja ne znače nikakvu preporuku niti garanciju bilo kakvog napretka, čak ni najobičnijeg golog opstanka.
Koje se sve vaše predstave igraju van matičnog pozorišta?
Ja sam u Radovicu rezirala tri puta. Jednom kao studentkinja i samo dva puta kao upravnik. Trenutno se od mojih predstava izvan Radovića mogu gledati „Jastučko" i „Romansa" u BDP, i „Ptiče" u Narodnom pozorištu. I, naravno, „Mali princ" i „Budjenje proleća" u Radoviću.
Rekli ste da je veoma bitno da čovek od ranih nogu navikne da čita knjige, ide u pozorište i sluša dobru muziku. Pa koja je, po vašem mišljenju, najbolja knjiga, pesma i pozorišna predstava?
Joj, teško pitanje! Ne bih da nabrajam, posle će mi biti krivo što nisam izabrala nešto drugo. Najbolje je sve što te pomera iz mesta i ubrzava puls.
Šta možemo da očekujemo na ovogodišnjem Bitefu od 15. do 25. 9. 2010.?
Kao i uvek, mnogo dobrih predstava.
Zašto ovoga puta nema slogana?
Zato što smo poželeli da malo eksperimentišemo sa tradicionalnom matricom ovog festivala koji postoji preko 40 godina i da ponudimo našoj publici i pozorišnoj javnosti mali izazov tj. da izbegnemo ulogu selektora-posrednika i tumača, već da dovedemo pozorište u direktan i provokativan kontakt sa publikom, tj. da pustimo predstave da govore za sebe i o sebi, bez posebnog tematskog kontekstualizovanja. Osim toga, mnogi veliki svetski pozorišni festivalai nemaju slogan. Želeli smo da isprobamo kako to funkcioniše u slučaju BITEF-a, pa ćemo videti šta će dalje biti...
Kojoj se predstavi sa predstojećeg Bitefa najviše radujete?
„Teoremi", Gregorža Jažine i dvema predstavama („Izabelina soba" i „Kuća jelena") Jana Lauwersa.
Da li postoji neko od naših glumaca sa kojima još niste sarađivali a želeli biste?
Kao reditelj, volela bih da radim sa Vladicom Milosavljević ili Djurdjijom Cvetić, na primer. Obe su fantastične glumice, sa pozorišnim senzibilitetom i ukusom, koji je, čini mi se, sličan mom. Ima ih još, naravno...
Koja je vaša idealna glumačka postava (i domaća i inostrana)?
Ona koja svim srcem veruje u predstavu koju zajedno radimo i koja svoje kreativne sumnje može da pretvori u konstruktivno traganje sa neizvesnim ishodom.